The History of Serbian Photography

O artigo busca levantar questões sobre a análise da fotografia e sua contribuição para a metodologia de pesquisa em História da Educação, incluindo informações acerca da História da Fotografia, dos processos fotográficos e dos elementos de análise que devem ser observados tanto na fotografia objeto como na fotografia impressa em jornais ou revistas.

Косовски бој у француском краљевском дворцу Шенонсо и кнез Лазар у виђењу савременика Таписерија из XVI века са ликовном представом Косовске битке налази се у другом најпосећенијем краљевском дворцу у Француској. Косовска битка 1389 је натпис на зиду хола одаја краљице Марије Медичи на коме је изложена таписерија. Формата 5,15 са 3,3, израђена је у Оденару (Audenaarde)-једној од највећих ткачница у Фландрији (Белгија). Вештачењем у Друоу, најпознатијој аукциској кући у Француској, датирана је крајем XVI века. Стручно вештачење Хотел Друоа потврђује аутентичност, садржај, место и време настанка таписерије. Експертиза: М100223-4: АУДЕНААРДЕ "ВАЖНА ТАПИСЕРИЈА: у првом плану, Патријарх Спиридон благосиља кнегињу Милицу (удову кнеза Лазара) са њена два сина, међу којима је кнез Стефан, у присуству српског витеза Милоша Обилића и господских породица босанских. У позадини, лево, велика турска војска пред битку. На десној страни српска је победила турску војску, после битке, уз помоћ анђела истребљивача, као и посмртни остатци султана Мурата. Битка на Косову Пољу била је најважнија битка у српској историји и средњовековној Европи, јер је означила крај златног доба средњовековне Србије и окупацију читавог региона од стране Турака. То се догодило 28. јуна 1389. године, на дан Светог Гија. Сви дворови Европе послали су посматраче да буду обавештени о исходу ове битке. На турској страни под заповедништвом султана Мурата, 40.000 људи подељено у три војске, у центру Муратова војска, десно Бајазитова, а лево Јакубове трупе. Насупрот српска војска којом је командовао кнез Лазар, састављена од око 20.000 људи, са Лазаревом војском у центру, војском Вука Бранковића на десној страни, и са војском Влатка Вуковића са леве стране у пратњи највећих породица босанских властелина. Само је босански краљ Твртко послао трупе у борбу против Турака: Мађари, Бугари, Немци, па чак ни Власи или Албанци нису били учесници. Током битке кнез Лазар је посечен, а султана Мурата убио је српски витез Милош Обилић (оснивач Змајевог реда). Султанова смрт изазвала је повлачење Турака Османлија, а Бајазит се вратио у Малу Азију, данашњу Турску, да би, не без потешкоћа, организовао своје преузимање власти. Посматрачи су сматрали да је победа српска, у повратку су обавестили своје суверене. Краљ Шарл VI учинио је да звона Француске зазвоне у част победе хришћана над муслиманским Турцима, певао се и "Те Деум" у његовом присуству у Нотр Даму (Париз). Србија је у стварности била на коленима, изгубила је све најбоље своје витезове. Чини се да су сви више волели да се боре уз кнеза Лазара до смрти, него да га преживе у срамоти. Битку је преживео само Вук Бранковић. Смрт кнеза Лазара и малолетство његовог 12-годишњег сина Стефана довели су до тога да кнегиња Милица завлада Србијом. Милица, праунука Вукана Немањића, успела је да управља српском државом уз помоћ патријарха Спиридона". Подаци које наводи експертиза таписерије у Шенонсоу потичу у првом реду од најпознатијих француских хроничара XIV века, савременика Косовске битке, која са битком код Никопоља 1396 има најзначајније место у сукобима хришћана са исламским освајачима.

Први српски устанак је од краја 1806. године и уласка Русије у рат са
Османским царством прерастао у коaлациони рат Русије и Србије против Османског царства. Прве заједничке борбе нових савезника против Османлија вођене су у источној Србији. Том приликом савезничке снаге су однеле победу над Османлијама 19. јуна/1.
јула 1807. године код Малајнице. Међутим, у складу са 24. тачком Тилзитског мира ускоро је наступило примирје и на овом ратишту.
С конца 1806 года и вступления России в войну с Османской империей первое сербское восстание переросло в сопроводительную войну России и Сербии против Османской империи. Первые совместные бои новых союзников против османов произошли в восточной Сербии. По этому случаю 19/1 июня союзные войска одержали победу над османами. Июль 1807 года под Малайницей. Однако в соответствии с 24-м пунктом Тильзитского мира вскоре наступило перемирие и на этом
поле боя.
From the end of 1806 and the entry of Russia into the war with the Ottoman Empire, the first Serbian uprising grew into a collation war between Russia and Serbia against the Ottoman Empire. The first joint battles of the new allies against the Ottomans were fought in eastern Serbia. On that occasion, the allied forces won a victory over the Ottomans on June 19/1. July 1807 near Malajnica. However, in accordance with the 24th point of the Tilsit Peace, a truce soon came on this battlefield as well.

Косовски бој у француском краљевском дворцу Шенонсо и кнез Лазар у виђењу савременика Бошко Бојовић© Таписерија из XVI века са ликовном представом Косовске битке налази се у другом најпосећенијем краљевском дворцу у Француској. Косовска битка 1389 је натпис на зиду хола одаја краљице Катарине Медичи на коме је изложена таписерија. Формата 5,15 са 3,3, израђена је у Оденару (Audenaarde)-једној од највећих ткачница у Фландрији (Белгија). Вештачењем у Друоу, најпознатијој аукциској кући у Француској, датирана је крајем XVI века. Стручно вештачење Хотел Друоа потврђује аутентичност, садржај, место и време настанка таписерије. Експертиза: М100223-4: АУДЕНААРДЕ "ВАЖНА ТАПИСЕРИЈА: у првом плану, Патријарх Спиридон благосиља кнегињу Милицу (удову кнеза Лазара) са њена два сина, међу којима је кнез Стефан, у присуству српског витеза Милоша Обилића и господских породица босанских. У позадини, лево, велика турска војска пред битку. На десној страни српска је победила турску војску, после битке, уз помоћ анђела истребљивача, као и посмртни остатци султана Мурата. Битка на Косову Пољу била је најважнија битка у српској историји и средњовековној Европи, јер је означила крај златног доба средњовековне Србије и окупацију читавог региона од стране Турака. То се догодило 28. јуна 1389. године, на дан Светог Гија. Сви дворови Европе послали су посматраче да буду обавештени о исходу ове битке. На турској страни под заповедништвом султана Мурата, 40.000 људи подељено у три војске, у центру Муратова војска, десно Бајазитова, а лево Јакубове трупе. Насупрот српска војска којом је командовао кнез Лазар, састављена од око 20.000 људи, са Лазаревом војском у центру, војском Вука Бранковића на десној страни, и са војском Влатка Вуковића са леве стране у пратњи највећих породица босанских властелина. Само је босански краљ Твртко послао трупе у борбу против Турака: Мађари, Бугари, Немци, па чак ни Власи или Албанци нису били учесници. Током битке кнез Лазар је посечен, а султана Мурата убио је српски витез Милош Обилић (оснивач Змајевог реда). Султанова смрт изазвала је повлачење Турака Османлија, а Бајазит се вратио у Малу Азију, данашњу Турску, да би, не без потешкоћа, организовао своје преузимање власти. Посматрачи су сматрали да је победа српска, у повратку су обавестили своје суверене. Краљ Шарл VI учинио је да звона Француске зазвоне у част победе хришћана над муслиманским Турцима, певао се и "Те Деум" у његовом присуству у Нотр Даму (Париз). Србија је у стварности била на коленима, изгубила је све најбоље своје витезове. Чини се да су сви више волели да се боре уз кнеза Лазара до смрти, него да га преживе у срамоти. Битку је преживео само Вук Бранковић. Смрт кнеза Лазара и малолетство његовог 12-годишњег сина Стефана довели су до тога да кнегиња Милица завлада Србијом. Милица, праунука Вукана Немањића, успела је да управља српском државом уз помоћ патријарха Спиридона". М100223-4: АУДЕНААРДЕ Подаци које наводи експертиза таписерије у Шенонсоу потичу у првом реду од најпознатијих француских хроничара XIV века, савременика Косовске битке, која са битком код Никопоља 1396 има најзначајније место у сукобима хришћана са исламским освајачима.

Рад представља осврт на дуборез двери патријарха Антонија Соколовића из Дечана и анализу њиховог сликарства. На лицу двери насликане су Благовести, док се на полеђини налазе фигуре Светог краља Стефана Дечанског и Светог Николе. Циљ рада је провера тезе Мирјане Ћоровић Љубинковић, да је полеђину двери осликао патријарх Антоније Соколовић, која је својевремено била  прихваћена од стране научног аудиторијума, да би 2005. године била доведена у сумњу и сликарство приписано Лонгину. Дефинисањем ликовних карактеристика лица двери, које одговарају Лонгиновом начину рада, извршено је диференцирање од сликарства полеђине, на коме се препознаје рука другог мајстора, другачијег уметничког стила. Критски утицаји овог сликарства и дуктус слова на њему, подударају се са одликама Антонијевог ауторског рукописа, сачуваног на дуборезу поменутих двери, као и на његовим дверима из Пећи

This paper presents a model for mapping fl ooded areas on the example of the Sana River. The input data, which is used for the data processing model, is represented by satellite images obtained from a radar platform called Sentinel 1, by the European Space Agency. The model consists of several processing steps, where the key steps are preprocessing and postprocessing of spatial data, and the visualization of the fi nal result. Preprocessing and postprocessing of spatial data consist of several smaller steps, the review of which is given by the authors as part of an algorithm that represents a data processing model. Validation of the applied model was performed by comparing the areas for which fl ood mapping was preformed and the areas where there is a larger water surface, which was fl oodless in a given period of time. The developed model can be practically applied in the mapping of fl ooded areas, as in the case of this paper the fl ow of the Sana Rivers in Bosnia and Herzegovina.

Рад са дигиталним фотографијама је другачији техничко-технолошки процес од рада с филмом и емулзијом и у установама очувања културног наслеђа захтева потпуно нов приступ да би се поштовала постојећа законска регулатива, али и да би се створила квалитетна, сређена и трајна дигитална фото-документација. При изради програмa, базе података за евидентирање и систематизацију дигиталне фото-документације, поред решавања организације дигиталних фотографија, постигнута је и компатибилност с постојећом, класичном, организацијом фото-документације Завода за заштиту споменика културе града Београда, уз могућност да се многобројни фотографски снимци, забележени или репродуковани на различитим материјалима, дигитализују и унесу у електронску базу, чиме би се створила јединствена целина фотографија о стању и променама споменичког наслеђа града Београда.

This essay looks into the very beginnings of paper photography in the Austrian Empire. It focuses on two salted paper portraits of two most iconic figures of the Slovak National Revival in the mid-19th century, Ľudovít Štúr and Jozef M. Hurban. Created around 1849 by Anastas Jovanović, a Serbian photographer and lithographer based in Vienna, both portraits are the earliest paper photographs today preserved in Slovak collections. The article elucidates not only the salted paper prints’ authorship, origin, ownership and material characteristics, but also the notion of reproduction and circulation of images during the revolutionary years of 1848 and 1849 and by the advent of photography on paper in Central Europe at the same time. Special attention is paid to social and cultural contacts between Slovaks and Serbs around 1848 as a key factor to the photographs’ production.

Marko Stojanović (Serbian: Марко Стојановић) was the most influential legal representative of the Privileged National Bank of the Kingdom of Serbia (now the National Bank of Serbia) and its Vice Governor. He was a renowned Belgrade lawyer, public official, philanthropist, as well as a passionate amateur photographer whose photographs bear witnesses to his time. They paint a broad social picture of Serbia after several decades of armed strife and fraught diplomacy in a country that had recently been liberated from the Ottoman Empire, having regained its independence at the Berlin Congress on 13 July 1878. Stojanović’s camera captured the magnificent palaces in the capital, modelled on those in Vienna and Pest and built by the wealthy merchant elite, as well as mud and straw hovels in poor and undeveloped boroughs on the outskirts of the city, erected by poverty-stricken residents, or by even poorer newcomers from rural areas and neighbouring countries. With an ethnological and anthropological zeal and an equal measure of interest, Stojanović took photographs of urban gentlemen in expensive tailcoats, ladies in gowns tailored in the latest European fashion, successful businessmen, political and military officials, but he also photographed market sellers, destitute beggars and tattered vagabonds. His photographs feature elegant coaches as well as rickety ox carts. His lens is witness to grandiose public celebrations and small, family festivities. By an interplay of circumstances together with the growing number of photography aficionados and researchers keen to study early Serbian photography, his substantial photographic opus is now held by the digital archives at the National Bank of Serbia.

Путем породичних и архивских докумената, чланака
из штампе, фотографија и сведочења појединаца, музејских предмета и музејске грађе, рад реконструише биографске податке првих трстеничких фотографа. Истраживање се бави и најстаријим сачуваним трстеничким фотографијама као и историјом фотографије са посебним освртом на историју фoтогрaфије трстеничког краја.

Стари град Купиник, црква св. Луке и манастир Обед (црква мајке Ангелине), сва три код села Купиново својом, до данас, очуваном архитектуром чине моћан слој, хронолошки везан за егзистенцију српске деспотовине у Срему. Због тога их треба посматрати као културну целину, а због њихове просторне близине, слободно можемо говорити о комплексу средњовековних грађевина.

The borders of the Roman Empire (Roman Limes) have been recognized as a unique cultural monument, which is a part of the UNESCO’s world heritage (Frontiers of the Roman Empire – UNESCO World Heritage Sites). The Roman Limes represents the biggest monument in the history of human civilization. It spans over three continents and comprehends military fortifications and civilian settlements in the length of 7500 km. The period of its greatest extension was from the time of Trajan up to the time of Septimius Severus. So far, the UNESCO’s list includes Hadrian’s Wall in Britain (1987), Upper Germanic-Rhaetian Limes in Germany (2005) and Antonine Wall in Scotland (2008).
On the territory of Serbia, the Roman Limes follows the course of the Danube for some 450 km. In this section, a large number of encampments for hosting legions (Singidunum and Viminacium) and auxiliary troops had been built, as well as numerous watchtowers and customs points, bigger and smaller settlements, travel stations, and also a high-quality road infrastructure (a network of land and river routes). Out of ca 120 known sites, 80 has been archaeologically researched, and a little over 20 of them will find their place on the final UNESCO list. The Republic of Serbia has taken part in the process of nominating its part of the Limes since 2013.
The Roman Limes on the territory of Serbia became the focal point of the world scientific public also because the prestigious, twenty-fourth Limes Congress was organized in Belgrade and Viminacium (Stari Kostolac) in September 2018. This congress, which has been held since 1949, represents one of the most important archaeological conventions. In 1961, Yugoslavia was the host of the fifth Limes Congress, in which 69 researchers took part, and 19 reports were presented. In the 24th Limes Congress in 2018, more than 360 scientists participated, who presented their papers in 27 topical sessions and on poster presentations. On the occasion of the Congress, an exhibition was held at the SASA Gallery in Belgrade and a two-tome book of Proceedings is being prepared with papers dealing with the Limes on the territory of Serbia, to be published by the Institute of Archaeology in Belgrade.
What attracted the most attention at the congress were sessions dedicated to military units, equipment and arms, tactics, fortification systems and construction works on the Limes. The largest number of presentations, mostly from the provinces of the Balkans, dealt with the transformations of the Limes in the Late Antiquity period, from which numerous traces of military fortifications and units from the last centuries of the Roman rule have been registered. Different aspects of life and death at the Limes were discussed at sessions dedicated to production, industry, religion, crafts, health, burials, while a smaller number of presentations dealt with regional topics, evaluations of older researches or promotion and popularization of the Limes in modern times. Numerous topical sessions, diverging from the practice of previous congresses (presentation of research results on the basis of the sequence of Roman provinces), proved to be, on this occasion as well, a successful communication model for researchers from various countries, and they also provided very substantial and interesting discussions, which will find their place in the Proceedings, which is being prepared.

Апстракт: У раду се описује структура историјско-археолошког географског информационог система у који се похрањују подаци са истраживања Царичиног града и његове шире околине. ИАГИС Царичиног града садржи веома бројне податке, који потичу са старих и нових истраживања, при чему се стари подаци -аерофотографије, ситуациони планови, основе истражених објеката и просторни распоред покретних археолошких налаза -преводе у јединствени координатни систем и тако постају подложни разноврсним анализама у креираном географском простору базе. Анализе омогућавају како израду нових и знатно потпунијих ситуационих планова локалитета, тако и уже одређење његових хронолошких фаза. На ширем плану, рад у нашој бази поспешује анализе насељавања и коришћења простора Лесковачке котлине не само у време живота Јустинијане Приме већ и у претходним и каснијим епохама. Осим описа грађе која је укључена у базу и сажето представљених резултата дела досадашњих анализа, у чланку се наговештавају и основни правци будућег развоја ИАГИС-а Царичиног града. Кључне речи: Царичин град, Лесковачка котлина, историјско-археолошки географски информациони систем, базе података, дигитализација, документација ИСТОРИЈСКО-АРХЕОЛОШКИ ГЕОГРАФСКИ ИНФОРМАЦИОНИ СИСТЕМ * vujadin.ivanisevic@gmail.com ** Чланак је настао као резултат рада на пројекту Процеси урбанизације и развоја средњовековног друштва (бр. 177021), који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

Извод Поплаве су хидролошке појаве које представљају једну од највећих природних непогода. Одликују се неуобичајно високим водостајeм, протоком или запремином воде, у кратком временском периоду. Ради очувања екосистема и природне равнотеже веома је важно радити студије и анализе претходних случајева да би се добила што поузданија предвиђања могућих опасности од поплава. У раду је примјењена спектрална анализа сателитских снимака у изради статичке тематске карте, дигиталног модела терена (DTM) и дигиталног модела висина (DEM) поплавних подручја, уз одговарајућу оцјену тачности, као основа за израду динамичке петодимензионалне (5Д) карте која је приказала (пружила) податке о подручјима угроженим од поплава. Изабрано тест подручје, град Бијељина са околином, подложан је честим поплавама. Примјењени математички модел предвиђања (прогнозе, предикције) и студија случаја поплава даје јасне смјернице за заштиту од поплава уопште и у складу са смјерницама Оквирне директиве о водама и Директиве о полавама Европске Уније. Кључне ријечи: предвиђање подручја могућих поплава, спектрална анализа, еколошко инжењерство, DTM, DEM, 5Д математичко моделовање

Апстракт: Породица Бранковић је играла важну улогу у историји Србије. Као српски деспоти су се трудили да ураде добро за Србију и српски народ. Пружали су отпор моћнијој турској војсци, због чега их је Угарска учинила својим вазалима. После пада Деспотовине 1459. године, Бранковићи су се повукли у Угарску, а за њима и српски народ. Познати као велики ратници и војсковође, угарски краљеви су им доделили деспотско достојанство у Срему, како би са Србима бранили угарске границе од турских упада. На челу са владиком Максимом Бранковићем, подигнут је манастир Крушедол, а предање им приписује још неке манастире по Фрушкој гори. Кључне речи: Бранковићи, деспот, Деспотовина, Крушедол, Угарска, Турска, Срем.

Успомени на Миодрага Грбића и Александра Дерока, пионире аерофотографије у нашој археологији Апстракт: У раду се описују досадашњи резултати примене аерофотографије у нашој археологији, од самих почетака из 30-их година прошлог века, када је извршено снимање римског града Басијане у Срему, преко углавном насумичног рада на том пољу у деценијама које су следиле, па све до наших дана. За разлику од доба свог настанка, у савременој археологији аерофотографија представља тек један од метода проспекције из ваздуха, комплементаран осталима, као и методима проспекције са земље. Ипак, она ни у ком случају не представља превазиђено оруђе, тим пре што захваљујући савременим рачунарским програмима, и стари и нови снимци могу да дају ортогонални план и тродимензионалне моделе терена.

The aerial photographic research in Serbian archaeology had a promising beginning, but its subsequent development has been rather slow and limited in scope. The stereoscopic analysis of air photographs is rarely resorted to and the same applies to the processing of infrared or thermal photographs. Moreover, larges-cale satellite photographs are not used at all in Serbia. Nevertheless, this paper refers to some positive examples, and also draws attention to the latest progress made on some Serbian sites in the field of detection from the air, primarily that based on LiDAR scanning and photogrammetric modelling.

Текст говори о положају муслиманског становништва Шапца, посматрајући период од првог хатишерифа из 1830. године, којим је покренуто питање њиховог одласка из Србије, па до 1867. године када је овај процес завршен. Рад се бави пореклом шабачких Турака, процесом исељавања, питањима њиховог односа са локалним српским становништвом и материјалним приликама у којима су живели.