Tomislav Jovanovic Avgar

СПОМЕНИК ВАСИ ЧАРАПИЋУ У БЕОГРАДУ, 2017

Сажетак: Монументалне јавне споменике почетком друге половине XX века изводила је генерација уметника формирана до 1941. године. Ова генерација вајара, која је по образовању припадала стилским токовима академизма и сецесије, након Другог светског рата за-држава своја стилска опредељења, заступајући естетику традиционалних пластичних вредности. Овакав естетски став надовези-вао се на идеолошке захтеве које је пред уметнике постављала ангажована уметност, односно преовладавајући социјалистички реализам, током педесетих година XX века. Посматран у овом контексту, Споменик Васи Чарапићу, подигнут 1951. године, пред-ставља значајно остварење тог периода, као и једно од најуспешнијих остварења из ауторовог опуса. Споменик је такође један од најранијих и истовремено репрезентативни пример новог дискурса југословенске јавне скулптуре, која се током педесетих година XX века удаљава од доминантног тока представљања тема из НОБ-а. кључне речи: Васа Чарапић, Први српски устанак, Радета Станковић, јавни споменик, Београд AbstrAct: In the beginning of the second half of the 20thcentury, a generation of artists formed before 1941 produced a wealth of public monuments. This generation of sculptors, educated under the influence of academism and Art Nouveau, retained their stylistic inclinations, expressing the aesthetics of traditional plastic arts. This aesthetic approach was responsive to the ideological demands placed upon the artists, that is, in line with socially engaged art-the prevailing socialist realism of the 1950s. In this context, the Monument to Vasa Čarapić, created in 1951, represents both a significant work of art from that period, and the most successful artistic achievements of its author. This monument is also one of the earliest and, at the same time, representative examples of a new discourse of the Yugoslav public sculpture in 1950s, deviating from prevailing trends of the presentation of motifs from the National Liberation War. СПОМЕНИК ВАСИ ЧАРАПИЋУ У БЕОГРАДУ АЛЕКСАНДАР БОЖОВИЋ Т оком XIX и почетком XX века бројни јавни спо-меници се посвећују ратним херојима, аноним-ним војницима, херојима културног и поли-тичког живота, владарима и значајним историјским догађајима. 1 У процесу конституисања националне свести и идентитета посебно је била значајна тради-ција истицања култа бораца која је и у оквиру нацио-налних идеологија европских држава заузимала посеб-но место. Уобличавање оваквог типа патриотског култа мртвих може се пратити од Француске револуције и он се популаризује у европским оквирима током XIX, да би током последњих деценија XIX и првих деценија XX века досегао врхунац. 2 У овом периоду са уобличавањем националне идеологије, традиционални хришћански идеал жртво-вања за веру, допуњава се идеалом жртвовања за отаџ-бину. 3 Оваква схватања доводе до процеса стварања новог типа мученика страдалих за слободу отаџбине. У Србији се од Првог српског устанка почиње консти-туисати мит о победоносним биткама и вођама устанка чије поштовање прераста у култ националних хероја. У том смислу нација сама постаје колективни херој, а њен култ се систематски негује и меморише. Меморисање војводе Васе Чарапића као националног хероја Васа Чарапић 4 је рођен у Белом Потоку код Ава-ле. У Аустријско-турском рату, 1788-1791, борио се као добровољац на страни Аустријанаца, против Тур-ске. Након рата изабран је за кнеза Грочанске нахије. У Српској народној војсци, организованој 1797. годи-не, био је буљубаша. За време Сече српских кнеже-ва 1804. побегао је на Авалу и организовао чету, са којом је у марту 1804. код Лештана из заседе убио ја-УДК 730.027.1(497.11) 725.94(497.11)

Социолошки преглед, 2019

Добривоје М. Радовановић 3 Универзитет у Београду Факултет за специјалну едукацију и рехаб илитацију Београд (Србија) АДОЛЕСЦЕНТСКЕ ВРШЊАЧКЕ ГРУПЕ И ЗЛОУПОТРЕБА ДРОГЕ Сажетак: Злоупотреба дроге је важан проблем савременог доба. Последице које она има за друштво, државу и здравље појединаца захтевају темељна и хитна науч-на истраживања свих њених аспеката. Истраживање етиологије злоупотреба дро-ге у популацији младих у Србији један је од таквих пројеката. Ово истраживање је обављено на репрезентативном узорку од 1287 ученика средњих школа у Београду, подељених у две групе: оне који злоупотребљавају дрогу и оне који немају контакт с дрогом. Циљ рада био је да се идентификују ризични фактори унутар вршњачких група који могу имати предиктивну вредност и послужити као основ за превентивне интервенције. Анализа података урађена је каноничком дискриминативном анали-зом, посебно за дечаке и девојке. Резултати истраживања су показали да код адо-лесцената постоје три облика злоупотреба дроге: 1) само коришћење, 2) коришћење и растурање и 3)само растурање дроге. Предиктори тих понашања који припадају вршњачким групама су: притисак групе да се користи дрога, опажање појединца да чланови групе користе дрогу, коришћење алкохола у групи, бављење појединих чланова групе криминалом и позитиван став чланова групе према кршењу закона. Предикторски утицаји ових варијабли разликују се зависно од облика злоупотреба дроге и од пола испитаника. Кључне речи: Злоупотреба дрога, адолесценти, вршњачки утицаји I Увод У наукама које се баве проучавањем девијантних понашања сматра се да су млади у периоду адолесценције највише изложени многоврсним факторима који повећавају 1 ivana.radovanovic@kpu.edu.rs 2

Новозаветни апокриф који говори о поштовању свете недеље осмишљен је на сасвим посебан начин. Његова суштина састоји се у томе да је посланица Исуса Христа упућена на земљу са врло оштрим порукама људима који се не држе богоугодног живота. Она представља последњу опомену читавом људском роду да се не упушта више у грехе, јер казна ће бити страшна, нарочито на земљи али и на небу. Богат је репертоар драстичних, често апокалиптичних, а понекад и гротескних претњи које се том приликом наводе. Са наглашеним реторским изгледом нижу се хиперболичне поруке које иду до проклињања оних који би и после свега посегли за неким од грехова. Постоје две основне варијанте овог апокрифа. Обе су одређене према томе где је " пала " која посланица. Једна је јерусалимска, јер је упућена у град Јерусалим, а друга римска, јер је стигла у град Рим. У оба случаја она се нашла у олтару цркве са обавезним јављањем црквеном великодостојнику у сну да се пробуди, окупи народ и прочита посланицу пред свима. По свему судећи овај апокриф био је доста преписиван и распрострањен међу многим народима како у даљој тако и ближој прошлости. Словенској рукописној традицији он је познат у близу седамдесетак преписа. 1 Научно занимање за њега покренуло се још средином XIX века, 2 да би се наставило нарочито у првим деценијама наредног столећа 3 и траје све до данас. 4 Обе варијанте Епистоле о недељи сачувале су се и у српским преписима, у којима се она јавља под називима " епистолија " или " посланије " .

Зоран Аврамовић Рајко Куљић Филозофски факултет Пале 316.74:2 СОЦИОЛОШКИ ПРИСТУПИ РЕЛИГИЈИ Апстракт: У тексту се анализирају неколико основних питања социологије религије: Шта проучава социологија религије? На шта социологија религије своди друштвеност религије? Какво је социолошко разумевање језика религије? Је ли социологија религије интердисциплинарна наука? Мора ли социолог религије да буде религиозан? Доприноси ли социологија религије толеранцији, помирењу и култури мира? Има ли перспективу социолошко изучавање религије? Кључне речи: социологија религије, социолог религије, друштвеност религије, језик религије, перспектива социологије религије

Апстракт. – Руски превод Хиландарског и Карејског типика налази се у Белокриницкој збирци Библиотеке Руске академије наука у Санкт Петербургу под сигнатуром 13. Зборник са овим делима потиче из XVI века и непознато је да ли је то аутограф или препис превода. Оба типика коришћена су за уређење монашког живота у староверском манастиру Белокриница. За превод Хиландарског типика послужио је неки од српских преписа који припадају посебној редакцијској групи насталој током ХIV века. У руском преводу овог типика постоји знатан слој синонимије која се везује подједнако за руску и српску језичку праксу. Иако су у питању преводи на руски језик, у оба типика задржано је обиље српских облика. У додатку се доноси текст руских превода оба типика.

Journal of Stage Arts and Music, 2016

The article about the legacy of musicologist and professor Stana Đurić-Klajn held in the Institue of Musicology SASA in Belgrade.

Pirotski zbornik, 2015

Рад се бави анализом стваралачког опуса пиротског уметника Јована Гргуровића. Методе примењене у овом раду су биографска и аналитичко-дедуктивна. Истраживање се служи поступцима структурално-функционалне анализе (специјализација, класификација одређених дела кроз развојне уметничке периоде или фазе), и синтезе (сагледавање целокупне уметникове личности у светлу актуелних културних дешавања). Дела уметника која су анализирана у тексту као представници појединих фаза уметничког развоја сагледана су како са аспекта ликовне форме, тако и са аспекта њихове садржине, јер је формалне и садржинске аспекте уметничког дела немогуће посматрати одвојено. Иако су форма, идеја и садржај од самог почетка његовог стваралаштва снажно и јасно дефинисани, дело Јована Гргуровића тешко је сместити у само једну стилску оријентацију. На његовим сликама, мозаицима, муралима, скулптурама и витражима препознајемо утицаје кубизма, експресионизма, енформела, поетског реализма, симболизма. Најједноставнија периодизација уметникових дела могла би се сагледати кроз три основне фазе: монументалну, интимистичку и поетску.

Istraživanja, 2009

Мартобря, 2022

О русском языке и языке литературы Гений красноречия и поэзии, гражданин всех стран, ровесник всех возра стов народов, не был чужд и предкам нашим. Чувства и страсти свойственны каждому; но страсть к славе в народе воинственном необходимо требует одушевляющих песней, и славяне, на берегах Дуная, Днепра и Волхова, оглашали дебри гимнами победными. До XII века, однако же, мы не находим письменных памятников русской поэзии: все прочее сокрывается в тумане преданий и гаданий. Бытописания нашего языка еще невнятнее народных. <...> С Библиею (в X веке), написанною на болгаро-сербском наречии, славянизм наследовал от греков красоты, прихоти, обороты, словосложность и словосочинение эллинские. Переводчики священных книг и последующие летописцы, люди духовного звания, желая возвыситься слогом, писали или думали писать языком церковным-и оттого испестрили славянский отечественными и местными выражениями и формами, вовсе ему несвойственными. Между тем язык русский обживался в обществе и постепенно терял свою первобытную дикость, хотя редко был письменным и никогда книжным. Владычество татар впечатлело в нем едва заметные следы, но духовные писатели XVI и XVII столетий, воспитанные в пределах Польши, немало исказили русское слово испорченными славенопольскими выражениями. От времен Петра Великого с учеными терминами вкралась к нам страсть к германизму и латинизму. Век галлицизмов настал в царствование Елисаветы, и теперь только начинает язык наш отрясать с себя пыль древности и гремушки чуждых ему наречий. <…> Возвышенныя песнопения старины русской исчезли, как звук разбитой лиры. Одно имя соловья Бояна отгрянуло в потомстве, но его творения канули в бездну веков, и от всей поэзии древней сохранилась для нас только одна поэма о походе Игоря, князя Северского, на половцев... Безыменный певец вдохнул русскую боевую душу в язык юный, но и самою странностию привлекательный; он украсил его цветами мечты, вымыслом народной мифологии, разительными сравнениями и чувствами глубокими. Непреклонный, славолюбивый дух народа дышит в каждой строке. <…> ...слог прозы требует не только знания грамматики языка, но и грамматики разума, разнообразия в падении, в округлении периодов, и не терпит повторений. От сего-то у нас такое множество стихотворцев (не говорю: поэтов) и почти вовсе нет прозаиков, и как первых можно укорить бледностию мыслей, так последних-погрешностями противу языка. К сему присоединилась еще односторонность, происшедшая от употребления одного французского и переводов с сего языка. Обладая неразработанными сокровищами слова, мы, подобно первобытным американцам, меняем золото оного на блестящие заморские безделки. (1823) (Бестужев-Марлинский А. А. Взгляд на старую и новую словесность в России // Бестужев-Марлинский А. А. Собрание сочинений: в 12 т. Т. XI. С. 207-209; 211-212; 237).